Лабудичино језеро – све што нико о балету никад није ни знао (нити незнао да незна)

Балет? Није довољно рећи да о балету знам веома мало.
Радим и живим у Београду.
Заправо не радим, а и ово друго је недоказиво, а оно треће „у Београду“ истина ил не, зависи од контекста и нагласка.
Ипак, сваког дана сам под невероватним притиском моје шестогодишње ћерке, да објасним појаве и димензије овог медија, чијег постојања, до јуче, не бејах свесно, а јамачно, ни несвесно упућен! Није да нисам био пренеражен, мада поносан јако, приметих невероватну пажњу коју изазива Лабудово језеро код мог младунчета преслатког. Преварен устаљеним мада потпуно погрешним дељењем добре и лоше буке на „озбиљну“ и „ненародну“ очекивао сам да афинитет ишчили сваког дана да би се направио простор за Гуча кајнд ов срање које, ваљда, тако сам мислио, воле српкиње док су деца… После 100тог пута сам ипак чак и ја укапирао да је Пјотра Иљича дефинитивно дивније слушати него гро певајућих и свирајућих припадника оболеле популације. Ћеркица, несумњиво као и свака нека туђа такође, може, док је још нормална, тј док не иде још у школу где ће је свакако брзо брутално изманипулисати, бити поуздан филтер за буку која прија уму и тијелу, па је музиком називамо. Али није само музика код балета фантастична. Физикл дименжн, тј танц ил поезија покрета којом нас балет запљускује, важан је врло веома баш.

Од 1971. до 1979. када сам похађао осмољетку у тадашњој СФРЈоту имао сам додуше и музичко, поводом чега сам потрошио одређен период свог живота слушајући руске плоче на Искра грамофону, па између осталог, закачих и око неколико сати репродукције балетске уметности. И не само слушајући. У оквиру организације Музичке омладине имао сам обавезу да у своје образовање уградим парчиће балетског репертоара Народног позоришта. Што би данас рекли; „брате, баш сам му га испоштовао, том бајлету!“. Дакле благог појма о балету, балетанима и балетанкама немам.
Опет, у поређењу с просечним СМС гласачем Фарме сам George Balanchine i Маја Плисецкаја „all in one person“, с невероватном лакоћом препознајем Щелкунчик (Чайковский, Пётр Ильич, 1892.) и Giselle (Adolphe Charles Adam, 1842.). Нисам чак ни јео семенка на галерији Народног, а камоли их бацао у партер, оркестар ил балетски ансамбл. Дакле права сам културна особица, плава даљина у поређењу с 99% живља Републике.
Иначе бих ваљда до сада срео неког ко би се осећао (не мислим на мирисне већ емотивне сензације) посрано, као и ја, због гашења трећег програма Студија Б. Оне које не да знају таковога да је и постајало икад, има ко салате – не знам шта је већа срамота; чињеница да су сатрапи које смо ми шетњама, режањем, чињењем и нечињењем довели до фотеље, а ови нас довели потом до катастрофе, и не само (не)културне, а никако ЈУЛовци, СПСовци, Шешељевци и ини, за чије владавине је трећи радио све у 16, или тишина која која болно одзвања, као да заправо такав радио програм никад и није постојао!!! Погледајте само, молим вас ГООГЛ отисак, о Фејсбуку да и не причам. У дигиталном свету трећи и не постоји. Као да сви желе да се заборави што пре. Превише је био модеран, паметан и користан да би га се српчад сећала. Као да је Цеци и Секи и Пинку и Б92 и осталом турбо крду лакше без тог необјашњивог момента славе памети, као да би његово светло могло осветлити празилук и изнад њега, длакави реп, који многима вире из дупета.
Бах, бар да сам га и сам више слушао, бар да сам знао да је могуће да ће овако мирно и болно нестати.
Бах, бах, где сам оно стао. Дакле Лабудово језеро. Прво питање: зашто Лабудово, кад у балету нема ниједног лабуда, само лабудица? Старом оцу постављати такво питање, стварно…
Да не бих сад заузимао став, ево примера финала у којем су лабудице и лабудови истог пола.

Matthew Bourne’s Production of Tchaikovsky’s Swan Lake
The Swan: Adam Cooper
The Prince: Scott Ambler
The Queen: Fiona Chadwick
The Press Secretary: Barry Atkinson
The Girlfriend: Emily Piercy
Напомињем да ову, гореприказан уломак нисам и нећу скоро представити ћерци, и не само због урођене хомофобије (сваки мушкарац је латентни хетеросексуалац).
Елем, ново питање је зашто исти балет некад има црне лабудове, а некад нема?
Зашто је зли чика у сваком ансамблу толико различит, док је принц Зигфрид мање више небитно полупровидно скоро исти?
Зашто Одета и Зигфрид некад страдају а некад сами смлате ђубре па живи и срећни дочекају аплауз (срећом олош увек буде сатрт, на различите начине, али упадљиво персистентно)?
Зашто…
Као што не могу шестогодишњој девојчици да продам лаж уместо одговора на проблеме извођења романтичне приче, не могу заменити никаквом фором године читања и контемплације које би, мада не нужно, довеле до мудрог и рационалног одговора на сва питања.
Зато постоји Интернет, он ће вам показати одмах неколико чувених финала која су људи сматрали довољно важним да би се забележили. Уживајте, и пазите, много је мушкараца неочекивано заплакало препознајући се у овим скакутањима и цигулимигулирању.

June 30, 2007 — Royal Albert Hall National English Ballet
Само снимите место с којег је баја снимио ово, да је нашао јефтинија места, личило би на снимак паркинга

Овде даса Сиги покида чаробњака ко сељак политику, многи су баш оваквог краја ипак најбољи љубимци

Толико ми се свидело да сам морао још једном


Овде опште самоубивство, то изгледа само на трулим западним конзерваторијумима, на истоку се љубавници извуку и стоку затуку, а на западу морају да се жртвују за опште добро (а у ствари…)
Finale of Act IV telecast on June 30, 1976. American Ballet Theater. Staging by David Blair after Petipa and Ivanov. Conducted by Akira Endo. Scenery: Oliver Smith; costumes: Freddy Wittop; lighting: Jean Rosenthal.

Natalia Makarova (Odette/Odile), Ivan Nagy (Prince Siegfried), Lucia Chase (Princess-Mother), Enrique Martinez (Wolfgang), Terry Orr (Benno), Marcos Paredes (Von Rothbart), and William Carter (Spanish dance), with Warren Conover, Kristine Elliott, Nanette Glushak, Jolinda Menendez, Hilda Morales, Kirk Peterson, Frank Smith, Marianna Tcherkassky, Clark Tippett, Charles Ward, Rebecca Wright, and artists of the company.



Принц га изуо баш. То ти каем.
Conductur : W. Fedotov
Choreography: Marius Petipa/Leonid Ivanov
Ballet of the Kirov Theatre St. Petersburg

Odette/Odile : Yelena Yevteyeva
Siegfried : John Markovsky
Rothbart : Makhmud Esambayev
The Fool : Valery Panov
The Prince´s Mother : Alla Kabarova
Servant : Viktor Ryazanov

Historical Recording from 1968
Screen Adaption : Konstantin Sergeyev
Director : Appollinary Dudko


Ово су Швеђани. Шта да кажем, мутно бре, зајеби те швеђане, далеко им лепа кућа, ту тек ништа није јасно, ни ко је кога и да л је овај тужан што није нагузио лабуда ил чаробњака, ил обојцу… уф бре


Ово је тек карактеристично; кад неки млади и образовани редитељ треба да постави балет, прво што уради је да сјебе крај. Дајгле ово…


Ово португалци имитирају швабе и амере па се и код њи сви по реду поубијају у 3 лепе пизде материне. То није лабудово већ H5N1 озеро


Шта да вам кажем кад већ све знате, данас се све прави у Кини. Или како то браћа по нафти кажу; СДЕЛАНО Б КИТАЕ


Ово је будућност; мешавина риалити шоуа и преноса скупштине с елементима монти пајтона, а све смрди на соју. Дивота


Пријатељу, мој драги, жути друже, ко ти је реко да лабуд овако изгледа, опасно те је зајебо. Ми то зовемо жаба


Логичан наставак свеопштег хаоса изазваног петом индустријском револуцијом. Нема нам спаса. А сада нам прети и бљутава судбина да у последњој секунди уместо нечег дивног из сећања извадимо ову скарадну болесну слику…