Ако желите у тоалет у Мекдоналдсу, а при томе МекБабаСери не изгледате као гост, морате да покријете готовином трошкове те намере у износу од 20 динара (ПДВ инклудед). Пошто је у питању Мек Доналдс, изгледа брате претерано самоуверено да је ПОВРАЋАЈ 0.00. Али пошто плаћате једино ако нисте муштерија, тј да нисте претходно конзумирали њихове прехрамбене производе у облику хране за људску употребу, а затим то и платили (!), онда је океј. Ако сте гост, ствар је дијаметрално супротно обратна; можете 100% бесплатно да повраћате или радите друге радње до миле воље, испоштоваће вас.
Плаћење „употребе“ мокрог чвора осмишљено је пре свега у смислу суживота с персонама које ‘оће мукте да се олакшавау по објекту (а без да конзумирају специјалитети). То је супер и сасвим у тренду модерних административних трендова – ош? = плати! неш?= опет плати! Много ош? = Много Плати! Кул!! Јеа!!!
(немаш? онда гризи метак бејбе)
Ако вам црквени великодостојник кади, или користите услуге такси јавног превоза, таксисти са знањем француског или је обичном психопати (поп с знањем француског и не постоји), нећете добити ПДВ блок у облику фискалног рачуна, као ни кад плаћате Ђиласу београднину, Бруслију напојницу за прање ветробрана на семафору или карту у аутобусима ГСПа. Али у двајеспрвом веку, МекБабаСера ће вам уредно и педантно издати један, који ето, можете поближе погледати с леве стране!
И на крају мали савет нашим домаћицама; јевтиније ћете проћи (за те паре) ако на каси у МекДоци купите нпр једну кесицу дресинга за салату (цца 15РСД) и с тим фискалним рачуном обезбеђујете пролаз поред Мек Баба Сере! А ако су и они престали да чисте (јер Бака има посла око фискалне касе, ко ће још и крпу да фата) па почнете да губите свест од испарења и миомириса, увек можете искористити мирис из кесице дресинга у којој има подоста сирћета као миришљаву со – то ће вам дати додатних 5-6 минута, сасвим довољно да обавите посо и клиснете сигурној смрти гушењем!!!
У Београду, већ више од 20 година, налази се Мек Доналдс – први, а до појаве ОеМВе пумпи и једини, комплекс WC-а, лавабоа, огледала и сл. које подсећа на тоалете које имате на западу и истоку, југу и северу, заправо на тоалете како их апстрахују сви осим нас Срба. Наравно и ја сам био скептичан, када је ова новост за нас Србе, уведена тако нагло, без јавне расправе стручних кругова и трибина по месним заједницама. Као да је лако растати се од ешерихије, колере, дифтерије и осталих другара с којима смо се, ми Срби, хиљадама година сродили. И оне, бактерије, вероватно препознају нашу хапло групу, па нас заобилазе или само у пролазу, пријатељски потапшају по пробавном тракту, а ми њих нањушимо из далека и знамо да је дом близу. Да ли ћемо изгубити идентитет? Да ли ћемо изгубити опуштеност и дружељубивост добрих домаћина по којем смо на далеко познати (да не кажем примећени)? Да ли ћемо икада победити опет на Евровизији или Ролан Гаросу? Да ли ћемо изгубити Косово?
Стотине питања ројило ми се по глави тог далеког дана када је први Мекдоналдс помпезно отворен на Славији, у роштиљском епицентру месождерске нације. Већ дуго ме је спинована штампа затрпавала детаљима па сам знао и са најситније детаље о првом из ланца ресторана у франшизи познате америчке твртке – Мек Доналдс. Амери су прво тражили доста пара, затим још да би примили и обучили прве српске менаџере Мекдоналдс ресторана у СР Србији (у даљем тексту ПСММРУСС), затим још за опрему која ће се користити у тајним рецептима за прављење јединствене клопе, не толико бљутаве колико опасне, затим за трошкове америчких инспектора који ће да одобре франшизу… и тако у недоглед.
На крају кад је све коначно испоштовано, дизајнирано и изведено (а ни америчким другарима није било свеједно, то је требало да буде показатељ супериорне америчке културе, војске и индустрије), свечано отварање је уприличено.
Испрва сам осећао жаљење за толиким надама и новцем који ће, држао сам, јамачно пропасти јер нико није објаснио америма и ПСММРУССовима да хамбургер не може да се подметне нама, најтврђим пљескавицождерима планете. Али кад оно!
Славија је била препуна веселог и радозналог света. Саобраћај је стајао као и непрегледна маса људи окренута ка симболу интернационалне индустрије масовне јефтине брзе хране.
Како не волим гужву ја сам пробао тај осећај подоста касније, после пар месеци кад су непрегледни даноноћни редови за улазак спласнули, и ја сам видео како је то бити услужен као американац америчком храном и пићем а при томе платити југословенским динарима.
Чаролија!
Године су пролазиле и све ређе смо одлазили у МекДоналдс, осим када би нам долазио неко из Загреба или Љубљане (не само што нису имали дуго Мек Доналдс у свом граду већ су због тога тихо и болно патили, толико да су се на крају отцепили) или кад би нам деца порасла и почела да смарају с хепимилом.
Јасно је да Срби и не срљају у иљадама у Мекдоналдс због гурманлука.
Српски Мек Доналдс личи на било који други у свету, али има и своје специфичности. Храна је ужасна као и свуда, слана и масна, порције су превелике или премале, јело је врело или ледено, преслатко, преслано, прекисело и премасно. Тешко је наћи довољно лош ресторан који би се с МекДоналдсом могао поредити па се може узети као феноменалан пример успеле колективне хипнозе. Све то знамо, али то све није довољно да би било важно да није једне потпуно сулуде специфичности МекДоналдса: тоалет у Мекдоналдсима није скроз засран, упишан, смрдљив и запуштен, Чак вас можда неће запахнути мирис туђег говнета још док нисте отворили врата тоалета. Све је то толико различито од онога што предсатавља духовност овог подневља и огњишта његовијех разнијех.
Србин је увек имао посебан однос према одлагању лјуцког отпада.
Још у средњем веку, па све до 2008. Србин је помијару измештао што даље од огњишта а посебно од бунара. Локална врачара би се обавезно позивала да избаје маџију и учини да говна оду на једну, а вода за бунар дође из другог правца и да се никад не сретну. Додуше било је и лоших врачара, па и оних који нису марили да учине клоњару римоооут тј дистанцу прописном, па се чељад доста и разбољеваше, али, срећом и угибаше, па се та навика до данас свакако изгубила. Срби какви су, зна се, па се јама, ма како дубоко сачињена знала почесто и напунити и богами прелити. Али рудом богата отаџбина дала нам је и за то решење; Срби тад почеше сипати живу, и то подоста, не треба ту штедети, не само да оће протерати седиментирана гованца до подземних вода, него се добија и додатни бенефит у виду разбољевања и умирања комшијске деце.
Од тада, до данас Србин ће ти кењати подаље од ватре (ако је помрачина, онда ближе комшијиној тараби, муве га изеле дбгда), хватајући се за вр’ опанака, стењаће и лахоре пуштати без имало лажне скромности, да би по брисању листовима домаће, за ту прилику специјално одгајане и љубављу калемљене флоре, приступио озарен ватрици и разменио искуства као и идеје, које му највише тада с небеса падају, с најближима.
Ко зна колико проналазака и патената српских свет треба да захвали овој процедури. Србадији, познато је, Свети дух претежно прилази у тренутку највећег напора и беспомоћности, док глава под навалом крви као да пуца, а руке су заузете одржавањем равнотеже. Не увек, али не и тако ретко, мисли окупиране екранизацијом тек поједене ћурбастије и упућивања клетви роштиљ мајстору буду разгрнуте да би снажна светлост из центра универзума благосиљала згрченог Србина и донела му најфеноменалније идеје. Па шта мислите, одакле нама Србима толико књижевника и народних трибуна, ко им даје толику луцидност и ефективност кад су нам школе и од ћенифа запуштеније? Ко је Вуку шапнуо оно о рукама и заставама, Слоби о раду и ратовању, Шекију о зарђалој кашици, Ђикију о гутању жаба, Коштуници о досадној држави, Тадићу о сеоској потреби за широкопојасним интернетом…
Данас, многи чувени угоститељски објекат у престоном саборном Сербскоме граду, Београду, осим ђаконија, роштиља, домаћих и мање домаћих специјалитета, може се подичити језивом ћенифом. Не могу се баш сетити како та магична места изгледају јер распомућене памети од букеа повраћки, менструације и столица разних нисам стигао меморисати много тога. Само је јасно да су места страшнија од хада (а и ђавола се ту може срести чешће него у паклу). Ако мислите да је то најстрашније, размислите још једном.
А где је наш сеоски туризам, где је Косово и Метохије – срце наше (тамо драги сународници мухамеданске вере својим прстићима несташно умеју често на плочицама разне арабеске израђивати, у Београду је тога све мање због несрећних 90тих, ми православци више волемо да се посеремо поред рупе, то ти је наш човек, пркосан, луцидан и упоран, никад лузер, ни из чега прави чудо).
А ‘де је дакле унутрашњост уже Сербије?
А тек јавни клозети?
А чучавци по станицама или не дај боже, у возовима!
А тек у унутрашњости, јавни тоалети у возу!
Јасно је да то није спојиво с МекДоналдсом, а поготову са Сједињеним Америчким Државама. То је оно наше, посебно, национално због чега се гине на кошаркашком терену и у рату. Нешто што желимо да оставимо нашим потомцима и залог да нас се сећају у дугим летњим ноћима док држећи се за груд, тамо где је срце, с сетним осмехом на уснама, ћирилицом проговарају; „где год на путу осетимо тај мирис, ома се на кућу присећамо“.
С једне стране имамо микро сатанистичке храмове у које ни буба швабе не иду без бојазни а с друге стране енклаве западноевропске привнијенције најновијег свецког поретка и статистичке изврсности.
Јасно је да, кад се нађете у потоњој, западној енклави да се отомацки другачије понашате и осећате. Не сере вам се више поред рупе, не пљујете по патосу, не пишете прстом умоченом у… није важно, ласцивне поруке, не само да вам не пада на памет да украдете по учињеном послу папир и сапун, или бар сијалицу, већ повремено чак и оперете руке! У глави се пробуди мали полицајац и терорише вас док вас скроз не претвори у ЕВРОПЕЈЦА! Тај ефекат траје и после кењања. У таласима се јавља у садејству са сликама чисте и мирисне ћенифе, осветљене, прозрачне, укусно опремљене собице за испражњење телесних излучевина знатно скупље дизајниране него било чији стан, као да шорате на небесима на неком меком белом нежном облаку. И наравно последице су катаклизмичне!
Дакле ко не воли Гучу, ДСС, Телеком, Пинк, Секу, Црвену Звезду, Православље, вероватно би радије да се посере у неку стерилну реторту а затим да му ставе чип у пркно па да нови свецки пореак може да га прислушкује и узима му паре за порез и ТВ претплату. Ко претпоставља те провизоријуме западне квазицивилизације здравом лековитом поновном рађању у облаку заједничке енергије, током боравка у правој српској ћенифи и треба да плати!
Ма ја би правијо спискове и подигао цену и по 100 посто пута.
Што сиромаси да плаћају трошкове транзиције?
Зар је праведно да Србе терају из Републике Српске Крајине и узимају им имовину и да се Албанци насељавају на њихова вековна огњишта?
Наравно да није!
А и зар има веће среће него кад изађеш из праве српске клоње, пресрећан што опет дишеш, свестан сваког делића свог организма који пева оду животу и кисеонику. Као поново рођен, не марим за од чучања утрнуле, од ко зна чега мокре ноге и удишући сазнање да ипак има будућности, што до само пре неког секунда али уопште није било извесно ни рационално, немирним очима тражим неки, ма какав призор који ће потиснути приказе тако страшне да се морају под хитно заборавити.
То ми Срби можемо издржати и издржавамо већ вековима, и то нас одваја од осталог лудог света и чини стварно посебним.