Мазохизам је читати статистичке податке и веровати статистичарима српским. Просек цена игала и локомотива = const. То је премиса која већ деценијама храбри оптимизмом прегаоце, раднике, сељаке, очеве породица, економисте широм миле нам наше (а не њихове) да издрже у бесомучном развлачењу буђелара од првог до првог. И тек уз по који нови кредит у кредитном нам бироу.
Чињеница да у просеку готово ништа не поскупљује, да је ниво инфлације на нивоу који једва надилази изјаве сваког новог гувернера Народне банке, да поскупљења бензина ни уз помоћ чаробног штапића не узнемиравају пројектовано мировање домаће валуте чини да се осећамо растерећено и безбедно сваки пут кад смо у близини извора радијације разваљеног нуклеарног реактора или зрачења које у Винчи никада није постојало. А дружење са тим бројкама, цифрицама, алгоритмима може бити забавно, па чак и лековито. У причи „смех као лек“.
Ево шта мене лечи т.ј. засмејава.
У свежем кладенцу будалаштина или на медијском извору сазнајемо бројне нумеричке показатеље, поготово кад је време избора, како ових, оних, тако и председничких.
У најсвежијем примеру „Ноћ одлуке“, према прецизним подацима блесиметара сваке националне фреквенције посебно, пратило је истовремено преко 3 милиона гледалаца РТС-а, 2 милиона и нешто муфљуза и издајица на Б92, збирно око 5 милиона на СТБ, Прва, Пинк, итд. Још десетак милиона те се ноћи окупило око популарне турске серије, Срвајвора, пар квизова и ријалити програма. Уколико том броју додамо пар хиљада мумифицираних дека и бака у њиховим фотељама, преминулих током изузетно драматичних Маркетинг сесија што допиру из до коске одваљених тв звучника, елем ако занемаримо тај ситни проценат стакластих очију у којима се још одражава „предизборни плаћени термин“, долазимо до цифре од брат – брату двадесетак милиона, или пун СФРЈ резервоар заинтригираних љубитеља изборних скандала и прецизних процена излазности, залазности и прелазности кројача судбине.
Али, ако је ово и донекле духовито, има цифара са којима се не игра:
Око 24% изашлих на изборе донело је победу једној од партија. То би могао бити избор који одлучује о животу и будућности свих нас у наредне 4 године. Можда и дуже, а многима сигурно – много краће.
Мрзи ме да узмем дигитрон и зато ћу бројке да заокружим много лабавије него што статистика показује, али рецимо:
О ПОБЕДНИКУ НА ИЗБОРИМА У СРБИЈИ ОДЛУЧИЛО ЈЕ МАЊЕ ОД МИЛИОН ЉУДИ!
То је ни сваки седми.
То значи, да ми кад одемо да играмо одбојку, у мојој шесточланој екипи има можда један, а можда и ниједан СНС-овац. Или ДС-овац. А тек један СПС-овац на два терена. У најбољем случају, статистички, на целом терену може их бити један или два између туце играча.
Па добро, кад смо толико надмоћни, што не скочимо и не испребијамо их, једном за свагда.
С којим правом они имају политичку свест и оће све нас да воде. Каква су јадна мањина. Ти победници на изборима. И онда нас као они представљају, сазивају Владе и Скупштине. Еј, тек сваки седми у Србији управља оноликом бесловесном стоком.
Па човече, овде има више тајкуна него оних што су свој глас дали будућој владајућој странци.
Па сад је прилика да их истресемо из гаћа, док су још мали, док не почну да се јебу међусобно, док се не размноже. Та гамад. И да лепо заиграмо преко мреже…
Да се види нека корист и од статистике.