ГЛАВА XИИИНема тог мајмуна који није био омиљена животиња деце града у коме сам растао. Мој отац би ме дохватио с времена на време довео у зоолошки врт и нормално после слона, вука, жирафе, муфлона, меде досао би и на ред да гледамо мачке пантере. леопарде, тигрове, лавове не цркли су. И на крају крају крају у потпуној дечијој кулминацији очекивања мајмунску кућу.
– А што они имају кућу? – Питао сам оца.
– Зато што је њима хладно зими.
– Па зар није хладно и пантерима? – питао сам ја даље.
– Па , јесте зато су лавови и цркли.
– А зашто је ред за мајмунску кућу? – питао сам ја даље.
– Зато што…- и ту би он нешто рекао што сам ја потпуно заборавио. И ма колико могу да ишчупам најранија и најстарија сећања на овоме увек паднем.
Дуго година касније у зоолошком врту у Ст. Лоуису моја ћерка и ја смо запутили ка мајмунској кући и био је ред и ја сам прижељкивао да ме она упита исто питање и да ја подстакнут познатом ситуацијом излучим у мозгу супстанцу која ће побудити моје лење неуроне да произведу напокон тај електрични импулс који ће дати одговор на исто питање из моје младости.
Али она није питала.
Можда сам пропустио прави узраст моје ћерке да је одведем у зоо и да ме она можда пита. Можда би требало да зовнем оца телефоном и да га питам ако се он сећа одговора. Али то ми се није допало јер би мој отац мислио да сам сишао с памети.
И у том мозгању сам одлучио да се озбиљно позабавим проблемом и да покушам да истражим што више психологију људи нарочито масе људи који без обзира на културну или националну припадност имају исте тенденције понашања када се нађу на улазу у мајмунску кућу.
Али да бих правилно схватио псхологију Хомо Сапиенса у додиру са сродном врстом морао сам да неке од одоговора потражим у антропологији, археологији, генетици, лингвистици, међународном праву, међунардном суду, уједињеним нацијама, несврстаним земљама, светском првенству у фудбалу, па у кошарци и међународном суду за суђење ради суђења који се налази у једном тулипанском граду.
Када сам напокон после тог силног истраживања стојећи на степеницама међународног суда за суђење у земљи лала одлучио да сркнем један Хаинекен и поједем пар кобасица, морао сам у дубини душе да признам да ми је сазнање зашто је ред испред мајмунске куће још увек непознато.
Зато сам попио пиво појео кобасице, зврцнуо жену да зна да сам жив и отишао у улицу црвених фењера да на миру и неометан размислим и покушам да одгонетнем тајну која ме мучила свих ових 43 година мог живота. Ходајући улицом натарпам на свог старог познаника ерцова, човека који ми је јако помогао у послу транспорта нафте пре него сам као избеглица побегао у америку и који се бавио најстаријим занатом у Холандији где је имао естаблишмент са школованом снагом из Белорусије и Украјине. Као угледан занатлија и бизнисмен ерцов ме је позвао у свој бар сасвим случајно, а ја сам пристао како бих на лицу места и од њега кога сам веома ценио дознао како он користи психологију у свом бизнису који ми се чинио веома успешан.
Тек што смо сели за сто пар голих украјинки нам се придружило али како не знају добро наш језик могли смо слободно да наставимо конверзацију.
– Па јеботе бог, што ми се раније ниси јавио- рече очигледно резигнирани ерцов. Који је у дубини душе знао зашто сам дошао у његов бар и имао је спреман одговор на питање које ми је постало од животне важности.
– Јебига нисам имо времена- пажљиво сам одговорио не би ли се он више отворио и можда ми дао одговор на питање које сам се спремио да га питам.
– Шта кажеш што су добре ове украјинке?
– Мхххм- поново сам пажљиво бирао речи у мом одговору.
– Две ракије душо- ово већ није било питање за мене већ за полуголу келнерицу из Бугојна која је дошла да нас послужи.
– Истражујем међународни суд – рекао сам му, вешто кријући круцијално питање које сам имао у вези реда и мајмунске куће.
-Аха, ај живели, у што је добра, донеси још једну, душо, него како иде шверц преко океана, ма донеси целу флашу.- рече ерцов.
– Живели, У добра је, није лоше не жалим се, ваљамо паштете, кобасице и бајадере за оне наше имам продавницу зове се Стара Кућа.- одговорио сам. У том тренутку почео сам вешто бирајући речи да поставим моје питање.
– како теби иде?
– Чекај мало, неко се зајебава на улазу, извини за минут- рече ерцов устаде, извуче пиштољ из џепа и крену према улазу у стрптиз бар. Затим одјекнуше пуцњи на све стране. Она девојка из Бугојна ме покупи и повуче ка задњем излазу.
– Бјежи болан погибе ерцов…
То су биле задње речи које сам чуо тог дана. Запутио сам се према хотелу размишљајући о филозофској размени идеја коју сам имао са ерцовом пред његову саму смрт. Покушавао сам да повежем шта је кроз скривену поруку ерцов поручио и мени и не само мени већ читавом свету. као да је знао да ће умрети те ноћи те ме је тражио на улицама Амстердама не би ли ми поверио своју страшну тајну.
Брзо сам укључио свој Трео целуларни и потражио на гуглеу.
Пронашао сам да је прва реченица коју је ерцов употербио била коришћена као стих у једној популарној песми о Халиду Инвалиду, такође сам нашао ресторан Две ракије лоциран у Мелбурну у Аустралији. Није ми требало два пут рећи.
Отишао сам на аеродором и првим следећим авионом у Лондон.
Тамо сам се срео са чувеним лингвистом и антропологом сир Жиком Перовићем који ми је нажалост могао да помогне само са реченицом коју је изговорила жена из Бугојна али нажалост није могао да помогне са реченицом „Ста кажеш што су добре ове украјинке?“ или „Аха, ај живели, у што је добра, донеси још једну, душо, него како иде шверц преко океана, ма донеси целу флашу“.
-Ја сам пажљиво проучио овај вредни текст који си донео, али нажалост не могу да помогнем око ових реченица. Мислим да се ради о старом Микеланђеловом коду који је како неки кажу старији од самог Микеланђела и почиње још од доба када је Мосјсије тражио па нашао ледену ватру на Синају. Али знам ко би можда могао да ти помогне са решима „Бјежи болан убише ерцова…“ то је Хоџа Алија који живи у Барселони.- реце ми сир Жика.
Захвалим се Жики стрпам му хиљадарку у џеп и пожурим на авион. У Барселони сам узео таxи и пошао према адреси коју сам добио од сир Жике. Попео сам се на 6 спрат зграде која није имала лифт. Задихан закуцао сам на врата. После неколико минута, врата су се са шкрипом полако отворила и тамо је стајала жена из Бугојна.
Био сам запрепашћен али не и у паници.
-Јел Алија ту? -питао сам.
-Ма Алија је умро болан. И Алија и Фрањо и Слоба сви су мртви. Ајд уђи кад си већ дошао немој стајат на ходнику, неко ће да зовне полицију а ја сам овдје на црно.
Стан је био јако мали и мрачан, сео сам на кауч и у мој нотес записао „И Алија и Фрањо и Слоба сви су мртви“ претпоствио сам да је то значајна реченица која ми може помоћи у одгонетању тајне којој сам био на прагу.
– Ја сам Споменка -реце жена из Бугојна. – а ти?
– Ја сам Сава- слагао сам.
– А ја мислила да те ерцов звао Бранко, само да знаш да ја нисам из Бугојна већ из Пирота, болан.- како је знала моје право име. Пажљиво сам је погледао, носила је прозирну хаљину испод које се јасно разазнавао њен бели тонга и није имала брусхалтер. Очи јој нисам добро видео а и не сећам се боје њене косе због собе која је била мрачна. Изгледала је интелигентно.
– Знаци Хоџа Алија је мртав, па како је умро? – питао сам ја.
– А ти болан питаш за хоџу! Па он ти је промјенио име и религију , сад ти се зове Анто, али је остао свећеник овдје је у локалној католичкој цркви. Ако пожуриш можда га још нађеш.
Фра Анту сам затекао на улазу цркве већ се спремао да крене кући. Одмах ме је препознао.
– Господине Бранко, сир Жика ми је јавио да стижете и доносите јако важне вести у вези кода. Пођите брзо са мном. – ушли смо у ходник који је водио испод цркве тамо смо прошли кроз тајна врата, отворили зазидани зид, ушли у канализацију и изашли у предиван врт испод земље.
Показао сам му мој нотес и он је дуго гледао у решенице које су биле један од најстаријих кодова икад записаних на нашој планети. Само је климао главом. На крају ми је пружио нотес назад и резигнирано признао:
– Мислим да не могу да вам помогнем али знам човека у Букурешту који би можда знао одговоре на сва питања, његово име је Ветон он је пореклом са Косова али се у Букурешт преселио да набавља девојке из Молдавије за своју моделинг агенцију у Милану. Узмите Споменку са собом и отиђите тамо.
Док сам спавао у авиону, Споменка је наручивала штокове и штуцала и подригивала сваки пут када би се авион мало пропео.
Ветон је био у свом предивном офису који је имао поглед на центар Букурешта. Пажљиво је скенирао мој нотес и понео је свој ултрамобилини Сони лапотоп на ручак. Ишли смо према Риц Карлтону који је некда за време Чаушескуа био коњушница. Споменка је морала да оде да погледа девојке из Молдавије и види да ли су добре за бизнис моделинга. Ветон је био углађен господин префињених манира
Наставиће се….
БЗ