Наставило се…
Ветон је био углађен господин префињених манира, за појасом би му каткад искрснуо нож заденут на начин који користе људи из Панџаба или Јемена или Сомалије или Еритреје нисам сасвим био сигуран.
Наручили смо хамбургере, ја wелл доне а Ветон што је било и нормално за очекивање крвав недопечен, дуго година је био у Америци и ништа друго човек није јео осим непеченог меса, па би га сад заболео стомак на било шта друго.
Слатко смо мљацкали, додирнули теме са одслужења војног рока, како је коме испадала бомба из руке и остале важне ствари.
На крају док смо испијали пића, ја неко мускат вино а Ветон своју бозу, почели смо да изучавамо код. Ветон је спојио лаптоп на велики ЛЦД екран и почео да ми показује порно материјал. Ја сам се за тренутак замислио али већ је он променио слику. Сада је на екрану била копија плафона Сикстинске капеле у Риму. лагано је издвојио ону епизоду толико познату сваком на коме се прстима Бог и човек готово додирују. Онда је направио познати ефекат и њихови прсти су се додирнули.
-Видич, – рекао ми је Ветон, -овде је бог створио Албана по угледу на себе.
То ти је доказ да је Косово наше.
Ја сам се загребао мало по глави и помислио како би требало пронаћи одговор на код а не сад улазити у преговоре који не могу да се заврше добро за румунски Риц. Али је Ветон срећом наставио у сасвим другом тону:
– Ја ти о коду мој буразере немам благе везе, мој једини посао је моделинг са Молдавкама и парт-тајм премијерско место на Косову, ако затреба. Али ти могу помоћи, у Напуљу живи човек који зна све о Микеланђеловом коду.
Изгрлисмо се и изљубисмо ја и Ветон и ја кренух да зовем таxи да ме вози на аеродором.
-Шта радиш црни Бранко упита ме Ветон, може да идеш али само мојим приватним авионом, па да покупиш неке ситнице у Скопљу.
Ја наравно куд ћу шта ћу, немогу да увредим Ветона.
Уђем у авион, боли глава послужење, Споменка спава пијана и прди ко коњ, најела се неког румунског кавијара.
Стјуардеса у авиону из Финске, наравно, прелепа плава висока, кад се сагне одмах видиш да је без гаћа, а људи са мојим развијеним запажањима примете да нема ни брусхалтер. Амерички пилот се огласи преко микрофона и крену авион да рула по писти.
Финкиња Мхартина упаде ми нежно у крило и пружи ми неки папир да потпишем, што сам одмах и урадио. Пилот ко да је знао шта ми радимо позади па је од радости већ почео да кружи око Скопског Аеродрома. У ствари кад сам видео аеродромску зграду која је личила на новински киоск знао сам да слећемо у Охриду.
Ту се посада заменила, Американац пилот и лепа Финкиња са мојим папиром су изашли а у авион су ушли Македонски пилот и Црногорац стјуарт, који је био толико гладан да је само хуктао што ће све да поједе и попије до Напуља а и Споменка му се допала, још кад сам му рекао да је из Београда није могао да се смири што има тако пуно хране а тако мало времена.
Негде на сред Јадрана пробуди ме из дремежа јак маневар. Два Словеначка Ловца пресретача Горење-29 била су са наше леве стране.
Усплахирени пилот стави на аутоматског истрча из кокпита пробуди Споменку и они почеше да избацују вреће са парама у Јадран. Откуд ти џакови у авиону никада ми неће бити јасно.
Словеначки пилоти чим су видели паре оставе нас као да никад нису ни летели поред нас и правац за њима у море. То нас је спасло.
Уместо у Напуљ слетимо у Ларнаку на Кипру. Ту ме је дочекао мој стари
пријатељ Мр. Тзатзанопуолус.
Изгрлисмо се и изљубисмо ко два највећа брата. Ја му испричам моју муку и он ми предложи да ми његов брат позајми глисер којим се добацио до Напуља.
У Напуљ сам стигао предвече, на обали је било неколико преврнутих
контејнера из којих су милели кинези, арапи, сомалијци и пакистанци.
На предивној кући врата ми је отворила италијанка из чијих очију је вирио велики апетит за сазнањем.
– Па како иде- почео сам ја жваку.
– Јао сињоре Бранко, није лоше. – одговрои ми Макијевалина и образи јој се јако заруменеше. – Да ли би нешто да попијете?
– Ја ћу вињакааа – реце пијана Споменка, на коју сам већ и заборавио да иде свуда са мном.
-‘дај онда и мени – запазим и ја.- Него где је бре тај Микеланђелов
стручњак? Обио сам ноге тражећи га по Европи.
– А он је у Београду на калемгдану- рече Макијевалина.
кад сам то чуо зграбим Споменку за руку и правац у Београд. Није баш био директан лет. Прво до Беча онда преседање у Будимпешти, где сам се напокон отарасио Споменке која добила главну улогу у новом Мађарском порно филму.
Стигнем на Калемегдан, одшетам до Зоолошког врта, дођем до мајмунске куће и тамо седи стручњак за Микеланђелов код.
Одмах ме је препознао ваљда са слике која изашла у Куриру или Блицу и не сћцам се више.
– Па мистер Бранко напокон смо се срели! – рече он.
– Да, напокон,- одговорих ја узвишеним тоном, пуним мирне чаролије која је подсећала на руске бајке.
– Дајте да видим ваш код.
– Ево.
И стручњак поче да гледа у те узвишене мисли које сам прикупио на свом путовању.
-Мхммм. – рече он зналачки.
-Мхмм. – понови он.
– Аха- значајно рече он.
– То је то – признаде он.
Док је он размишљао ја одем до једног чикице који је седео на оближњој клупи и седнем.
Пред нама је био дугачки ред за мајмунску кућу.
-Видите ли ви ову глупост драги мој пријатељу- поче чикица- сви би да погледају мајмуне. Чак стоје у реду. Изгледа смо пожурили са еволуцијом и сада жалимо што се све то тако брзо одиграло за нас, а да ништа нисмо научили.
– Како то мислите- запитах ја.
Али у том стручњак поче да урла од среће и ја похитах к њему.
– Извини – поче он- алергичан сам на уједе пчела, а једна је баш пришла близу. Не знам ти ја овај твој код, ипак ја имам само три разреда приватне школе и овде сам стручњак да чистим кавезе.
Изнервиран брзо отрчим назад до клупе са старим човеком, али тамо није више било никог.
Ипак седнем и полако погледам према мајмунској кући, те приметим два велика знака. Један са неким звездицама у круг жутим на плавој позадини и један избледели са великом црвеном звездом на плаво-бело-црвеној позадини.
Онда погледам мајмуне један је седео испод плавог знака и викао „хаг, хаг, хаг“.
Други испод плаво-бело-црвеног је везивао неку црвену мараму око врата. Док је један сасвим позади далеко од оба знака правио слике, у позама као што ми људи радимо за пасош.
И тада сам схватио.
Значи то је одговор.
То је разрешење Микеланђеловог кода. Зато је ред за мајмунску кућу.“
БЖ