Мислим да не постоји важнија особа за историју Југославије, Србије, као ни савременик вреднији пажње од Константина Коче Поповића. Као што не постоји особа која је више занемарена, заборављена и потиснута. Ипак и данас се његов утицај осећа. Живот овог феноменалног човека је препун обрта, сјајних потеза и авантура, као и бола, разочарења, пораза.
Не знам ни за једну биографију која толико дивно одсликава пакао и рај двадесетог века. Двадесети век је Кочи прошао буквално кроз руке; препешачио га је, дао му је младост, изабрао идеале за које вреди остати, обарао је руку с њим, победио и онда, препознајући у свом зрелом животу, у себи, људе против којих се борио целог живота; Коча је нестао. Не подразумевано, као мехурић од прдежа у кади ни пилићарски као што су нестали Радоман Божовић или Мирослав Лабус, већ као Гуру. Као мудрац. Мало, премало текстова, интервјуа, цитата, трагова било које врсте је остало после његове смрти 1992. године, а опет довољно да објасни целу епоху. Пар Кочиних речи, и то речи у којима критикује свој пут, бацају више светла на цео век од томова историчара. Не верујеш? И не треба. Сами проучите Кочин живот. Оно што сам ја видео у том чаробном огледалу је да је био даровит уметник који је лагодни париски живот између два светска рата мењао за пакао грађанског рата у Шпанији. С идеалима прекаљеним као самурајска катана дошао је у Београд после потуцања по европи. Тамо је затекао дворске сплетке; уместо комуниста којима је припадао, дивљаке који његову образованост и ерудицију, схватају као нешто пред чим треба да се правдају. Пада у руке југословенској полицији, потказан, иако је претпостављао шта га може снаћи, издржава дивљачку тортуру. Пошто је пуштен бива избачен из комунистичке партије, наводно под сумњом да је слободу заслужио потказивањем другова (од којих никога још није ни стигао да упозна, очигледно је прави потказивач, смрад који је лично дошао да га обавести о избацивању из партије, Милован Ђилас, желео да своје грехе пребаци на њега). Неће проћи дуго, а слично ће проћи Мујка Голубић кога Ђилас потказује гестапоу, тако да се може рећи да је Коча имао више среће јер Голубића стрељају. По окупацији, Коча има сопствену хајдучку дружину која се бори против окупатора на Космају пре четника и пре партизана.
Чак су из комунистичке партије послали убицу да се увуче у његове редове и убије га јер је деловао против Стаљинове директиве (која је важила до напада Хитлера на СССР) да се немци не нападају! Касније, по придруживању партизана четницима у борби против нациста бива не само опет примљен у партију, већ својом комбат супериорношћу заслужује, заправо преузима улогу главног стратега, команданта и оперативца оружаних група комунистичке партије. Као да је само он знао шта се догађа, шта се десило и шта ће се дешавати. Један је од главних противника сарадње са четницима, у својим интервјуима признаје комотно пар ратних злочина и без гриже савести почиње своју каријеру бескомпромисног комунистичког фајтера. Мења Рембоа за Рамбоа и крв почиње да шикља где год се екипа са Кочом појављује.
Прву Пролетерску направио је од звери које је лично дресирао. Већина генерала која се октобра 1944. онако дивљачки иживљавала по Београду били су Кочини роботи. Он их је избрусио, ставио им речи у уста, нож у руке и рецитовао им песме да отерају савест заувек. Поштовали су га, и волели као бога, што је он и био на Неретви када су убијали четнике и Сутјесци, када је мали Коча са својим црногорцима, са ножем у зубима прокрчио лично пут главном штабу кроз блато настало од крви војника елитног немачког пука који је толико био сигуран да се бори против неуких неухрањених и глупих српских сељака. Фотографија горе показује Кочу са Пеком и неким четвртастим русом, који поред ове двојце изгледа као дете у Дизниленду који се слика поред Супермена и Бетмена. Налазим да је поглед Пеке Дапчевића, који је такође јунак за посебну причу (јунак тамне стране, као ДартВејдер) на овој слици далеко злокобнији од погледа Звездана Јовановића на било којој. Захвалан сам судбини што се нисам родио 30 година раније у Београду, када бих морао да се суочим с тим очима. Многи невини људи су те очи имали као последњи призор с овог света.
Са друге стране, Кочине очи су душа целог човечанства. За разлику од звери, он је знао и патио за сваку кап крви у мору крви која је због њега проливена. Знао је зашто пролива и своју и туђу крв. Он, Коча, компликовано, крхко, нејако биће по рођењу, постао је војник револуције. Новог доба које би могло доћи. За ту малу, ма како безначајну и неоствариву шансу, стварање новог праведнијег света, вредело је натопити планету сузама, знојем и крвљу. Због тога је и организовао и спровео пакт са нацистима, четника је убио знатно више него немци и усташе заједно, знајући да убија своје најближе, знајући да браћу по језику и прецима коље као жртву новом божанству за које заправо и не зна како се зове. Направио је и план борбе против Енглеза и Американаца ако се искрцају на Балкан, уз сарадњу са Немцима, затим се уверио да искрцавања неће бити, да је на Јалти његова драга Југославија припала Комунистичком лагеру, па је будућност преко ноћи поново искројио, пребацујући Тита са некорисним комунистичким апаратчицима на Вис, код Енглеза, на сигурно, док се он борио са својим реалним и измишљеним аветима. Тада је Титио мислио да га је Коча намерно удаљио, удворице, типови који су у реденицима носили виски а не ћемане, су ионако стално причале против Коче.
С друге стране, Коча је увек поштовао и ценио Тита. Никад се није ни трудио да му се приближи, на Титов ужас. Тито, научен на такве, опасне, начитане и интровертне типове које је виђао по Москви, типове којих се смртно плашио, типове који су га прогонили кроз море и параноје. Коча је био креатор и свих ратних и послератних криза, Сремског фронта, ратних злочина у Србији под комунистичком окупацијом (која влада и данас) Блајбурга, Кризе око Трста, раскидом са Стаљином и коминтерном, приближавању Америци, смени Ранковића, прогона Ђиласа… све до смене његових нинџи „српских либерала“ како се референцирају нетачно данас, када се повукао свестан да је цео живот проћердао узалуд. Свестан беде Праксиса, одустајања од меланхолије и предавању ламентима филозофског и езотеричног погледа на свет, када се човек, свестан свеобухватности и свепрожимања свемира, труди да што мирније издише дим од цигарете. Што мирније да што мањи траг остави на овом несрећном дисконтинууму квантно механичког ћошка, свестан да промене не може бити. Само жеља да се до ње допре.
Да могу да бирам, волео бих да се родим као Коча. Сигуран сам да на његовом месту не бих ништа урадио другачије осим ако би ме савладали глупост, умор или малограђанштина, авети на које је Коча био имун. С друге стране, сигуран сам да би Коча, да је могао поново да проживи свој живот испочетка, све урадио другачије. Претпостављам да би био песник. Вероватно најбољи на свету. Најбољи од свих песника који су икад постојали. Снага његових речи сигурно би надувавала једра људске наде и доброте, пунила плућа пролећем и љубављу. Свака неправда, мана и похлепа би пред тим стиховима била растргнута као мачем белог анђела. Оног анђела који побеђује таму. Оног којег је Коча обожавао и који је, плативши својом младости и храбрости, покушао да постане. Оног који, како је сам Коча увидео, само песник може да представља.
Да има правде, уместо авалског торња, требало би подигнути огромни споменик Кочи. Кочи песнику. Песнику који никад није постојао. Споменик нашој несрећи и чемеру. Свој неиспеваној поезији и испеваним смртима. Да има правде, као што је нема, нити ће је икада бити, као што из Кочиног ЦВја можемо да докучимо, нико не би направио овакав бесмислен документарац који не само да искривљује истину већ појачава очај. Ево дакле јединог документарца који сам ископао на НЕТу, боље да га нисам ни ископаво
Данас је 22. децембар. Од малих ногу сам био одушевљен тим празником, празником ЈНА! 1941. у Рудом је формирана Прва Пролетерска. Чаробна слика младих партизана, као са Хегедушићевих слика, који постројени стоје поносно у некој озбиљној вукојебини, по библиској цичи и, ето, пред Друговима из штаба певају и зезају се, правећи шалу (јер где су млади…) од свих 7 офанзива као да је реч о купу УЕФА. Тек касније сам сазнао да је 99% офанзива и празника постојало само у мојим идијоцким уџбеницима и делом у машти. У уџбеницима јер је Коча направио комисију која је ту историју измислила, а у машти јер је била проткана неком скривеном поетиком. А та скривена поетика која се отимала од злочиначке намере да се измисли и накнадно напише и нареди историја како то револуцији одговара, заправо је београдски мангуп Коле који проговара из зајебаног пикљавог убице, главнокомандујућег у штабу, команданта Прве Пролетерске, генерал пуковника Друга Коче