Управо слушам Обаму како држи говор у америчком конгресу. Као и сваке године, призор који, мислио сам до данас, могу да посматрам најдуже секунд. Али онда сам приметио…
Као и сваки створ који се родио иза гвоздене завесе, лако и издалека препознајем одвратна идеолошка лелемуђења. И кад год неко помене светлу будућност, паметни и узвишени народ и народне врлине, омладину (у било којем контексту) привиђа ми се председник разредне заједнице, и рефлексно стежем песнице, док у свести провејава само како да избегнем иглу партијске значке кад га тргнем за ревере у смислу хумане аутаназије. Остали методи доприношења добробити будућих генерација су далеко неефикаснији, олош се има утући док не порасте и постане ЈУЛ, СПО, ДС, ДСС, Телеком, ЕДБ, НИС, Ђилас, Кришто, Инфостан… (СРС, Б92, Пинк, Наташа Кандић етц. постају од оних што читају Новости отпозади и НИН, јес’ да су и они Титеви јаничари, ал другојачије пасмине (што не значи да се и они не треба затирати на време и педантно)).
Ако се држиш за „поштиваоца љуцких права а некмоли слобода“ тј сумњаш у праксу насртања на грађане који су приступили партији и пре осамнаесте, размислите ‘де су сад Румуни који су на време утукли скота и од Чаушвица постали наш поверилац, а ‘ђе ми, кукавци „све по закону и полако“. Наша Елена уместо да ‘рани маслачке по Винче, ено где се ко руска&белоруска (&белосвецка) академкиња шири по Москви са све потомцима. Успут финансирајући свој алкохолизам и интелектуалну патњу (у туђини док срце у Пожаревцу, затрпано у дворишту) парама што би требало да су наше (море, моје), ал’ ко ће сад о крађицама да дума кад се ламентира о интелектуалном пулсару, ма црној рупи књижевно философског прегалаштва у нас. Још да објављује своје мисли по новинама, па да помери дефиницију дна у нову димензију.
Елем, Елен би јамачно требало са’ранити, макар посебним чланком посебно, а ми смо се овом приликом окупили да испоштујемо Барак Хусеинов инфотаинментски хит. Па с тим у вези да приметим да ЈУСАД (Још Увек Сједињене Америчке Државе) управо опет мењају свет пред мојим очима.
Онај одвратни осећај да се дешава нешто важно, о чему ће брујати кафане задуго, расправљати се с пријатељима и непријатељима, правити идијоцке српске ТВ емисије, о чему ће сваки ствар у Србији да заузме позицију, и демокрацко мишљење, једно од оних што се види на ТВ. Око чега ће изронити многа питања, као бубуљице по тинејџерском чело, а ниједно неће добити тачан одговор, једнако ко ни што лосион још ефикасан не учини пудер излишним (шта ли ми је, причам ко црногорски распоп)
Због чега ће многа мајка закукати а супруга удовицом постати. Још код муслимана а богами и код бошњака то се мултипликује (јер тамо порески обвезник има више жена, сироти храбри прикани).
Мрзим важне ствари, што их је више, људи као ја постају неважнији (ако је то икако могуће) док се потпуно не изгубе на хијерархијској низбрдици. Пецање је страховито озбиљно и важно, свака ћелија у мом телу се буни да неки завршени или напуштени рат, пропала држава или нова подела какихгод карата загорча, и овако тоник биттер, живот.
Бајдвеј мени је БХО заправо жешће симпатичан (и не само јер је црнац, јер је ту најтањи, у сваком случају мање је црнац од мене), ал највише волим да отрцавам симпатичне.
Контрадикторна звер у свој својој мизантропији нисам ли.
Вероватно је постојао секунд и којем сам делићем себе (онај апсолутно добри, христијански Делић што је против мучења макар и Мишковића пре стрељања) поверовао да је добро што је Барацк постао президент оуф јунајтд стејс и да ће све остати исто (јер свака промена је нагоре).
Како би се то на црквено сербском беседило „Доиста, никад у исту реку дваред унићи не могадеш а некмоли у срећу наду преточити“ (једно од дефиниција закона о одржању момента, тј на књижевно српском, „ош курац“)
Пре само неколицину месеци било би оут оф опшн да се драгоцени секунди ЦНН арче док неки политичар у риалтајму баљезга штошта у тамо неком конгресу.
Тијанићева апорија „преноси или тениси“ (што б ја држо дијету кад сам сехи и овако природан (једем масно а и пресно, нема журналисткиње коју нисам кресно)) овде није на видику.
Вероватно би се цео управни одбор РТСа на челу са Никшом Стипчевићем (председник који о ТВ зна таман ко и члан му Дуле Савић, а заједно много мање од оног брзотрзног америчког палца на даљинцу) као и горепоменути глодур / директор јавне медијске куће, иначе дебела пичка с новог београда фаворизује спорцке преносе (током којих капљу рекламе, а кад капљу рекламе, капље и кинта) на уштрб преноса шабанског весеља (није се сетио да пушта рекламе за пиво док се поливају водом или за бинде с крилцима док „радикалске лавице“ имају конвулзије). веома изненадио што ББЦ (и они су јавни сервис до мојега, ал за Тијанића су плава даљина) који се издржава од пореског оптерећења великобританских поданика њезиног величанства, једнако ко и остале ТВ станице без уфкања директно, да директније не мере преноси сате и сате говора БХО у америчком конгресу. Америчком који ББЦ-у није ни род ни помозбок. Не марећи што у том часу британска селекција у крикету бије одсудан бој против СаоТомеиПринципетске репрезентације (што је кудикамо историјскије од тениског иживљавања Вилијамсове Венус на клинци Ивановићевој Ани).
Као да риалитишоу није довољан екскјуз за нестанак васколике цивилизације, управо сам сведоком да нови жанр мутира из инфотајмента, мјузикла, интернета, вестерна, спортског спектакла, класичног театра и уличне праксе обичних превараната. Наиме вишесатни директни преноси БХО говора, прво стидљиво, а сада насилно, испуњавају шему најпознатијих светских информативних мега телевизија. ББС, ЦНН, ФОКС, све одреда с повременим кратким прекидима (чисто да миксеташ шора и допуни нокшир с кафом) ко блесави прате сваки гест, реч и фацу новог Месије.
Просечан Американац је толики љубимац теве статичних програма који имају смисла само ако се гледалац концентрише на унутарњи смисао (срж темељних основа базног фундамента) да би истренираним палцем на римоутконтролу потрошио пар стотинки на такав призор. Ни тма (из „тушт и тма“) летећих кајрона што цепа кадар у свим правцима не би допринела најнижем ранку тог статичног и маркетиншки безнадежно промашеног броадкаста. Нема те селебрити фаце која би без неких сиса, пуцања, туче, степовања или риалити шмека могла иоле да заинтересује хипнотисане гледаче и продре у њихове профилисане адвертајзингом обогаљене умове.
Тако је било некад, давно, давно пре него што је Г-дин Барак посредством малих екрана теве апарата ушао у срце и домове људи широм света. Пре него је почео маратонску кампању против истопартијских а затим и инопартијских противкандидата а на крају против противпартијских противкандидата. Није испрва било визуелно питко, ал се толико пута забеласао плод рада Обамовог зубара на свим свецким прајмтајм вестима да је постао део свакодневице, ко у нас Динкић или недајбоооуже, Чеда.
Васцели свет гута перформанс Барака Хусеина Обаме и сваки теве продуценти богорада & куне сваки дан без њега. Репризама и рекапитулацијама говора од пре неки дан покушаће да закрпе рупу у кошуљици и главама верних конзумената медијске хипнозе. БХО вреди више од запаљене Аустралије, авиона који је слетео у реку, целог кола европске фудбалске лиге заједно са НХЛ и НБА. Чак је и додела оскара бледа сенка поузданог заблесављивања конзумената на свим континентима приликом вишесатног обраћања БХО човечанству.
Озбиљна режија, вишеструка медијска инжењерија и психолошко социјолошки ноухау. Сценографија је феноменална; композиција достојна Рембранта. Смена широких кадрова и тотала уз безброј камера од којих су оне на крану најупечатљивије. Све се снима као на филму. Тим који реализује пренос вероватно је најбољи на свету. Учесници су утренирани до перфекције, ако ухватите тренутак спонтаности, будите сигурни да је тако по сценарију. Уосталом ако помислите било шта, помислили сте оно што је и предвиђено да помислите. Неко се игра вашим умом, ставља у њега ствари које нису ваше, избацује неке које јесу, остале помера, прави места за оне које ће тек доћи.
Први лејер је класичан опера. Боди ленгвиџ је овде подједнако важан, као и либрето, израз лица, као и сваки положај руку, прстију, углови уста и поглед, кибуки и позориште сенки. Свакака фукара се тамо насукала, па вреди и васцело искуство конзумирати. Видимо БХО како самоуверено општи за говорницом, иза њега матори Бајден који има фацу да се деда мраз постиди и нека жена, коју свакако Американци боље знају и наравно, неке црвене пруге да нагласе не знам шта. Она има спокојну фацу, као да је на плажи на Халкидикију и двоуми се да ли да сачека у лежаљци да јој деца донесу Базар или да скочи по слаџу док песак још није врео. Ал опет, кад дође команда, скочи да аплаудира ко лансирана, најчешће одржавајући стабилну предност над Бајденом од секунд, два. Стално устајање и аплаудирање доприноси драматургији и означава крај дела који се има убацити у нетом обрисан мозгић. Да би лакше стали у ограничене конзументске тинтаре, натпис на дну екрана укратко подцртава оно што је БХО малопре рекао.
Други лејер, ораторство. БХО суверено влада граничним ефектима контемпорари тема. Не може се замислити актуелност коју неће додирнути у својим пулсирајућим поливањима речи. Сви ће бити задојени. И зелени и жути и црни и црвени. И богати и сиромашни. И војници и антиратни активисти. Сви има да се уфате за руке и да пиче козарачко до зоре. Држање БХО је при томе суверено, сигурно, сехи и у сваком случају покрива бесмислено просеравање које се имало изговорити.
Држава ће више да троши на образовање, здравство и социјалну заштиту на нове технологије и опоравак инвестиционе климе, ал ће порез да буде нижи. Рат мора да стане и да Америка поново постане симбол мира и просперитета (поново, као пре Колумба?) али ће истовремено и да јебу кеву мистер Бину, гусарима, терористима, убицама и злочинцима. Помириће се с пријатељима и непријатељима, ижљубиће се са старим и стећи нове савезнике, али ће стари приоритети не само остати него и бити 100струко појачани. Ново време долази када ће свет угледати ново, светло лице Америке, ал јопет, наставиће са угњетавањем и убивањем којекуда по планети, где могу и где им се ћефне.
Затим, да би се исцрпео и убилачки нерв најдемокрацкије нације мора мало и шиљења на домаће „сумљиве“. Нема више другови и другарице, да се троши незарађено (знак узвика одсад па надаље се подразумева, ево неколико па ви распоредите !!!!!!!!!!!!!). Ново време које долази, дакле, каже БХО, не трпи више бахате менаџере банака, лопине и лобисте. Крај је приватним авионима, астрономским платама и луксузирању на туђ рачун (као да постоји на сопствени рачун). Само што није помињо тајкуне и крађу нароцких пара, ал доћи ће и то време ускоро.
Аутомобилска индустрија, каже БХО, баш једе говна и хоће да на народној грбачи мазне паре средњој класи а ич да ради, што неће да може. И нема да ко има паре па ‘оће још, а он отвори фабрику у Кини, Бразилу, Европи и осталом заосталом вилајету, него да отвори радна места за американце, овди и да плаћа порез (како би БХО могао да те паре да распоређује на „најбољији“ начин). Ал с друге стране, па неће ваљда Америка, да одустане од лидерског места, зар они који су измислили ауто да пусте лидерство неком другом (вероватно мисли да је Дајмлер из Охаја а Бенц из Оклахоме). Дакле нема теорије да индустријалци отварају фабрике по сиромашном белом свету и тамо користе полуробовласнички систем, избегавају одговорност за глобално загревање тако што ће тровати трећи свет (кад може и код куће да раде све то), има да их БХО лично доведе у ред. Уопште, толико је човек био љут на све те богаташе, баш се извико и само што прстн не угану од силног млатарања по ваздуху. Мора да се Рокфелер грдно напрестрављиво тамо у Канкуну где му баш уграђују матичне ћелије у гузицу не би ли доживео и 200 година овако фит и „друштвено свесан“ (малтене, ко Веран Матић у Велик брат заједно)
Форе типа; „говорим као отац“, „па и ја сам део народа“, „боље сада него касније“, „инвестирајмо у будућност а не у прошлост“, „овако помажемо људима а не банкама“, „нико не сме да се зајебава с нашим запослењима (nobody mess’s with jobs)“, „америка је царство средње класе и опет ће постати светски вођа“, „разумем да сте скептични, и ја разумем ту скептичност“ пљуште ко монсун, лукаве, руком отребљене из масе флоскула са Каленићеве, фразетине се забадају у обезбељен мозак слушалаца стварајући утисак да говорник стварно има појма о чему прича.
Сви убеђени да се то баш њима БХО обратио и једино што сад стоји међ обећаног раја и стварности је мало времена коју је љубазно Месија затражио. Па наравно буазеру, што да не.
Комунисти су то својевремено радили обећавајући Руско чудо науке и технике, комбинованих са најљуцкијим државним уређењем, дакле ништа није промењено (Другови, Мичурин накалемијо крмачу и стоногу, па ће шунки да буде ко блата а свако има да добије авион. Друже комесару, шта ће нама авион? Па како шта ће ти друже! Кад се појаве ексери у Владивостоку, ти у авион па у ред док их још има!)
Трећи лејер, спортцки спектакл алајк. Ту је ринг, трибине, висеће, партер, ВИП део, маскоте поред терена, чак и судије су ту. Ношени ентузијазмом, конгресмени свако мало ђипају, тапшу ко блесави, праве таласе „он мексикан веј“ таквом дисциплином коју фудбалски навијачи могу само да сањају. Рад камера и редитеља је идентичан оном са америчких олимпијада, као имам хиљаду очију. Кадрићи од дела секунде севају па ми ништа не промиче; сваки миг селебритија из публике, Мишел, Клинтонке, МекКејна, неких деда које не знам, али изгледају зајебано, се прати и бележи. Овај лејер сам можда морао да померим на хијерархији лејера навише. Прво се слушалац мора спустити на ниво конзумената спорцких преноса, да би конзумација бесмислица имала ефекта.
Четврти лејер; риалити шоу. Џери Спрингера нисам видео, вероватно је само део скринврајтера, овде за водитеља нема места.
Комбинација горећих проблема умируће државе, богатим искуством набилдоване сценске појавности и увежбаности, патосом обогаћеног говора фантастичне кореографије и сценографије, теве продукције и социолошко психолошког модела пружа сат врхунске инфоутејмнт забаве, утолико супериорније од концерта Ајрон Мејдн-а што су овде ђавли и немани које видите прави. И јебаће вам матер право чим дођете на ред.
За сада амери знају да се исплатило онолико убијати и рушити по Србији, Ираку, Авганистану, Етиопији, Судану, Палестини (све достојни противници, и псиићки и физћки), тровати целу планету и упропаштавати будућност јер сад ће им БОХ поправити и здравство и социјалну заштиту и образовни систем и финансијску дисциплину тако како нико и никад није могао ништа да поправи.
Шта ћеш бољи риалтајм него присуствовање теве кувару у којем је главно јело: ТИ!!!
У цео игроказ опет се убацују зумови познатих. Клинтонка, па неки тип који је опште познат, ал мени ич, па мало шатро опозиција, МекКејн, па неки реднек у униформи са леденом фацом ко да је малопре ушмрко нешто гадно, око њега раздрагана лица глумаца који изгледају ко конгресмени, одела и хаљине у тону опште валерске равнотеже сале конгреса, равномерно распоређени другови афроамериканци, бледолики, црнпурасти, жути и мање жути, овде жена, тамо представник омладине, опет тамо један војник само у другачијој униформи, неки који је вероватно пољопривредник… Свако се налази на идеалном месту, окружен са идеалним саборцима, сви су једна велика породица, решена да осведоченом и презентованом одлучношћу стане у крај свим недаћама и неправилностима које су здраво наједиле друга Барака да је морао прстом онолико да сече ваздух и напреже гласне жице док сваком живом, полуживом и неживом створу који разуме енглески не стави до знања да је сада он ту и да више нема зајебанције са великим америчким нациооном.
Лејер бр. пет – преварантска представа типа „јавља ми се“. Све је усавршен перформанс продаје чудотворне водице, фали само пренос у којем се, њоме излечени, ћопавци, слепци, убоги и квазикљасти састају у крчми на крају села да се окрепе и поделе плен. Да ти задркти тепераво срце од напретка које је човечанство за кратко време превалило од шибицара поред Звездиног до ове хипер зајебанције. Ефекат је већи што се опште познате ствари чешће помињу у комбинацији са потпуним небулозама.
Уз садејство феноменалних говорничких способности и убитачне концентрације популарног Обија (на говорници је шофершајбница, за нас невидљиви тфт који представља везу са режијом) појачани су појавама обичних људи у публици које подвлаче поруке које се имају послати.
Помиње Оби ето, ко случајно прикана банкара који није пизда ко остали већ је кууул. Тако је он поделио паре од профита својим радницима, чак и пензионисаним, за то време камера бр 348 показује неког бају који се смеши, а после, кад спонтано цео конгрес поскаче уз френетично аплудирање (гарант иза стоји помоћник који им маше када треба да поскачу, или то, или вежбају ко за слет на партизановом), се испостави да је баш то народни херој о којем је било речи.
Затим, у сред приче о компликованом и небулозном програму „опоравка“ Баки убаци и догодовштину о девојци која је посредством интернета у локалној библиотеци инволвирала комјунити у акцији прикупљања пара за незнамшта, кааад оно а Мишел Хусеин Обама грли неку, као случајно припадницу афроамериканске популације, извата је живу да ти сузе саме потеку од спонтаности и непосредности док опет делегати не поскачу ко један са својих столица да би интезитетом аплауза пријатељски натерали несташно самосвесног приједседника да паузира говор. Док камера зумира Мишел и омладинку, па опет идемо на тотал, клап, клап, клап па клап, Обама проба да настави, другови му не дају, клап, клап, клап, он уз смешак, помирљиво и са разумевањем престаје, клап, клап, осмехне се, а затим, клап, клап, са скупљеном снагом јебачким гласом настави своје утабавање пута у будућност.
Лејер шес’ – Интернет. То је тек почетак, Интернет није брз као ТВ, мора да расте полако, и полако али незаустављиво убрзава, све до брзине светлости, као грудва снега која се котрља полако са врха МонтЕвереста. Вероватно нико од глупих новинара није приметио да је у говори ОХБ поменуо и www.recovery.gov (да је у Норвешкој био би на домену gov.no). Сам сајт открива смисао Интернета. Ако желиш да превариш све људе, све време то може само на Интернету. Од сад кад год неко постави неко кључно питање, неко од Илумината који је и измислио ХОБ ће лако одговорити; „…па све лепо пише на сајту“. Контемпорари дизајн, без и једне светлуцаве пиздарије која би одвлачила пажњу несрећника који на њему тражи одговоре и фокусира на хипнотичке баљезгарије, које ево лепо и разрађено показују да је све у реду и ТРАНСПАРЕНТНО. С друге стране, лаж може постати религија само ако је толико очигледна. Овако представљени, чак и на Интернету, одговори софистицарано указују на истину, макар обилазно. Некоме који је цео живот покушавао да сазна шта се догађа читајући између редова, као што смо ми, драга сабраћо и сасестре није немогуће да сагледају и монтипајтоновско црнохуморну димензију пропасти која се овде заправо оглашава. Црно је бело на којем можеш да пишеш зеленом и љубичастом, таман ко плавом и наранџастом а да опет подједнако верно нацрташ америчку заставу. Лепо пише; 60% да ћемо на море, а 100% да нећемо.
Каже ХБО: „Од 1. априла (априлили прим.прев.) мањи порез и до 98%“
И заврши се говор, 110% конгресмена аплаудира у трансу, фаце бр. 7, тапшања по рамену, руковања, осмеси, лудло. Коментатор би можда нешто и рекао ал не може миксер у режији шатро толико да утиша ниво тона који допире из сале колико гласно аплаудира она шачица дрда и баба који су као шатро конгресмени (а ми знамо да су роботи, ко што је био и Алија и Фрањо, па им батерије отишле). Дакле БОХ ни до врата није доспо, ено га где се алали с неким пензионерима, а оно освануше статистике (статистика моја дика, што замислиш та наслика). Каже 68% оцењује да је Оби до јаја, 80% подржава његов план (који план браћо, па човек лупето онолико, има ли неко нешто између ушију) а ето има и 19% који то не подржавају, за сада само то приметите, а касније ћемо по потреби да вам кажемо ко су ти изроди па да заједно оформимо традиционалне америчке тројке па пођемо по домаћинствима да и’питамо онако очи у очи како могу тако да гласају. Само ме занима шта је с оним 1%? Демократија се данас може чак и објаснити помоћу тих 1% (има бело, црно и тревира). Савремена статистика познаје мајједноставније категорије: МОЖДА ДА (80%), МОЖДА НЕ (19%) и МОЖДА МОЖДА (1%).
Неопрезни теоретичар ће лако склизнути на странпутицу тажећи порекло ОХБ перформанса у Фиделовим маратонским просеравањима (трају док Раулов старији бата не колабира, глупости које испрди у микрофон, обвиоус нису безазлене), Путиновом глуматању, Стаљиновом, Маоовом или ПолПотовом култу личности, али јасно је да су то примитивни експерименти, двоколице у поређењу са Ферраријем.
Очигледно је да су се Илуминати, прави владари планете (ко не верује нека прочита сабрана Шешељева дела) напили са нашег извора пре него им је ова идијотарија пала на памет. Све ово што амери раде, Рахметли Слоба је практиковао деценију раније. Махање националном заставом (утолико веселије колико се мање може назрети шта би та нација могла бити, утолико јаче уколико то што причаш, радиш и мислиш више исту нацију упропашћава), угњетавање најслабијих, измишљање непријатеља, а ако не помогне и сопствена инвестиција док се они не оформе, упропашћавање сопствених пореских обвезника, добродошлица криминалним склоностима сарадника, када те стварност стигне очигледно лагање, што масније то боље, у циљу одбране власти и стила олигархије. И на крају, после пирамидалних превара, Арканових спискова, Језде и Дафине долазимо до доктрине Др Радомана Божовића (заборавите Младића, ако овог скоро заборављеног скота сретнете; лустрирајте га нечим гвозденим) тј штампарије и аритметичке маште у три смене.
Оно што је најневероватније у Слоба-ОБХ паралели је да све што су причали Миља Регулус, Милић од Бачве, рахметли кустос Прогрес галерије и ини бардови философске мисли у нас који су делили с нама своје астралне медитације с нама посредством теве палме, одједном причају свуда по свету, а посебно у америци!!!
Веома сам разочаран што је све тако типично и дежавии у свакој држави која се клима и шкрипи. Пре само пар месеци ирационалност је тињала и ретко се назирала, не изазивајући осим повремених подсмеха икакве коментаре. У немогућности да се пробије кроз дебео слој луксузних којештарија, сада тутњи само је славила демокрацко уређење либералног капиталистичког друштва које у своје окриље прима све и сваког („мало морген“ – С.Милошевић, 1991.). Сада, преко ноћи, се све мења, Ирационалност се ушрафљује као нов квалитет и начин мирења са свакодневицом. Ирационалност постаје шав по којем пуца стари свет, а оно што се из тих шавова помаља не мирише на журку.
Од вајкада је познато да се, као што је контемплацијом из свемирских вибрација сублимирао Радовић друг Душан; велики проблеми се успешно решавају још већим проблемима.
Интелектуална гимнастика, замишљање света без америке, осим што нема смисла (много је лакше замислити америку без света, или нешто и без америке и без света) веома је драгоцена јер нас лишава већег дела идијоцких ствари које из америке потичу. Ово нимало није антиамерички, напротив, углавном су американци носиоци таквих преиспитивања, а то што ми називамо америчке идијотарије (фастфуд, кантриивестрн, халапљивост и грамзивост, отровни лекови и храна, права носиоца интелектуалне својине која спречава напредак, наука која ). Човечанство без долара, превара, робова, атомских претњи, глади, индукције сиромаштва, беде (материјалне, још више духовне) и смрти, са увођењем човека као носиоца права уместо нације или племена, утопија је која мора да одзвања, боље раније него када када је очај стави на дневни ред. Велики повратак Марксизма у амерички академски и интелектуални круг (Венице пројекат, човечанство које се базира на управљању ресурсима уместо на профиту), али и у актуелни политички естаблишмент (који маскира диктатуру пролетаријата, етатистички социјализам и пљачку бригом о деци и ‘тичицама) утолико је интересантнија јер осим Бжежинског који иза Обаминих леђа одбија да цркне, тешко да ко од американаца има одприлике појма шта би могло да буде то што се крије иза тог, у америци омрзнутог појма.
Песимиста, као и свако ко се интересује, нашао сам вам пар линкова захваљујући Баси и Дулеји па кад вам се учини да се најбоље забављате гледајући америчке ситкоме или филмове, прекините па погледајте било шта, а најбоље све на
www.zeistgeistmovie.com
www.youtube.com/results?search_type=&search_query=gerald+celente&aq=f
www.americanfreepress.net/html/bilderberg_resource_page.html
www.youtube.com/user/puppetgovcom
Видимо се у шуми за пар месеци (ко преживи)