Београдски Универзитет.
Сећате се, ваљда, шта то беше.
Крика, кад је почео да се сурвава у провалију?
Када је ЈУЛ 90тих захтевао да професорско особље испотписује неку изјаву или ће их ЈУЛ прогласити непотписаним (сећа ли се неко шта се потписивало)?
Када су уместо професора доводили џибере и пандурчине који су знали далеко мање од студената (иначе би заједно висили на демонстрацијама)?
Када су „сналажњиви“ декани почели да рентирају учионице, фискултурне и ине сале, ходнике, клоње, дворишта, зидове, подруме, колеге, себе, … ?
Када су дипломе, звања, функције БУ могле да се купе (чак и ако ниси црногорац)?
А затим, када су морале да се купе (чије име није прочитато на списку купаца уџбеника господина друга професора доктора, нека узме индекс и да не би правијо гужву отале, ајмо децо, па јесмо л академски грађани ил марва…).
Истина је, и пре 90тих, БУ је био поприличан циркус. Место ректора, као и градоначелника БГа, било је резервисано за неку аветињу козојебачку која је имала да се појави 2-3 пут годишње на, тада једином, ТВ дневнику, чисто да убију сваку идеју да би неко нормалан, икад могао да буде калиф (не мере, све изногуди).
Мука ми је када се сетим функционера студентских и омладинских, лелемуда „социолога“ (не треба д учиииш, но понављај Стаљин ђубре, аветиња, несрећа и светакоо и ене те с 8ицом. Чуј 8ицом…), теткица с моравом без филтера у чељустима, „бизмисмена“ у скриптарници, џулова по „студенцким“ клубовима, имбецилки на шалтерима, неправди и криминала…
А професори!!!
Те, онај никако да оде у пензију, одриче се борачког стажа, само да га не најуре из највећег кабинета у згради (лепо прочиташ новине, тада још није било срамота да читаш Политику, доручкујеш, испрошеташ се по ходницима и кад се вратиш дрда још није завршио реченицу), те други јури студенткиње, све му слина цури кад га нека „пита да им објасни“, те трећи се не одваја од флаше, свако мало иде на „консултације“ у сред предавања, па захрче за катедром, те онолики лопови, незналице, фрикови, манијаци, луике, психопате.
Невероватно срање мора да се деси да би неко могао тога да се сећа као „лепог, доброг, паметног времена“. Невероватно, дуготрајно и интезивно. Дакле та болест изгледа да почиње да ми личи на колеру. БУ има колеру!
Не знам ни једну добру ствар која се икада на свету десила а да знање није играло главну улогу. Откад је универзитета, око њих се све врти. Једина шанса да нешто пође набоље је унапређивање образовања. Поновићу:
Једина шанса да нешто пође набоље је унапређивање образовања.
Мислим да би се и Марфи сложио. Слично томе, ако нешто може да пропадне, пропашће само ако прво пропадне образовање. Да не бих сада ишао дубље у закон о одржању свега и свачега (кад смо већ код теорије о свему) само да напоменем да то значи да нешто пропада само ако је образовање пропало (на крају, Е=mc**2 тј идеја је једнако душа је једнако тело је једнако тртзврћ… немојте још да се разилазите, имам још нешто да вам кажем…)
Елем, јамачно је да је болесник почео да базди, муве се скупљају, комшије се ћутке погледају, ту и тамо пусте само узвик негодовања („хххмм“ или „бах“ или сл. неће још да нас отрцавају, они су образовани, није да не могу да нађу пригодне речи, ал ко мисле можда се среди и само од себе, то образовани обично прво помисле, што би наш необразовани народ реко; јебе се њима, ал да смрди… смрди брате бре). А болесник, ко болесник. Сопствене муке су му најважније. Дерња се и прави фрку не жалећи ни себе ни друге. Ни намештај ни особље. Немилице гута лекове, инекције, инфузије, вагиналете и суспензије… ал не помаже, улитан и бедан, умире у смраду исповраћан, упалих очију и црних мисли.
Уосталом у СФРЈ се знало. Бр. 1 је био БУ (ако је БУ био Бр. 1, Љубљански би онда био Боб (а Загребачки Грунф)). Остали се и нису баш сматрали правим универзитетима (бар их за такве нису држали потоњи). Чак су и студенти, а некмоли остала камарила профана, асистената, доцената, сарадника и демонстраната (дакле већ их је тада било) БУ остале гледали са висине. Мало и из дрчности и охолости коју је важност престонице несврстаног царства додавала урођеној блесавости Београђана (замислите, они и даље мисле да се прави јогурт може наћи само у БГу).
БУ је сачињен од факултета и института.
Само то нису били ко ови институти.
Да је било пројеката, било је.
Само то нису били ко ови пројекти.
А и нису сви факултети у БУ били исти. Богами се знало и тада ко је главни.
Не, наравно да није ваш факултет био главни!
Мој факултет, ЕТФ је био изразити фаворит.
На ЕТФу (само то није био ко овај ЕТФ) је било кинте и кликера 2пут више него сад у свим „оцепљеним“ државама СФРЈ заједно, а за кусур и васцела ледина до црног мора с једне и Чешке с друге стране. Ма чуј мене „Црног мора“…
Господин Партсон, мој колега са ТФ, родом из Зимбабвеа (ал то није ко овај Зимбабве, може Цвајнгерај да прича шта хоће) могао је да за исте паре иде да студира и у пусти Кембриџ. Исту квантну физику ко овде, подно Вуковог Споменика. Ипак, он је, не из глупости, изабрао Мику Марковића а не оног кљакавог Хокинга (иначе најпознатијег по томе што се родио у Оксфорду, а предаје у Кембриџу, и што има фацу ко да је срео бамбија). Да заобиђем познате бајке (али све ко крвава бајка, истините)
- како је СФРЈ имала атомски часовник пре Холандије, а више комада од Западне и Источне Немачке заједно,
- сопствени нуклеарни програм (док нису Титу објаснили да није компликовано, већ скупо да се прави А бомба, и док њима нису објаснили да је много боље да банкари узму паре и да нас трују угљем него да нас нико не трује уранијумом),
- најбољи војни силицијумски интегрисани мерач притиска,
- најбољи одсек за електрохемију (батице, то је оно кад испоштујеш фору па, бате, штанцујеш бактерије, ко нпр. оно пљоснато без чега не ради моубилни батице, екстра),
- први смо снимали дистрибуцију притиска код турбулентног кретања реалног ваздуха методом ласерске интерферометрије у ваздушном тунелу,
- први направили бионичку (роботску) ногу и руку (чак смо толико били супериорни у медицинској инструментацији да смо упослили и новосадски институт)…
- виљушке да не помињем…
Далеко пре Интернета БУ је био на ЕАРН-у, онлајн са свим важним универзитетима у свету. Људи с БУ су равноправни оснивачи CERN-а. Испред компјутерских центара БУ су камповали агенти IBM, DEC, HP, Bull не би ли се огребали о неки аутограм Славића или Дујмовића на уговор у којем поклањају милионе долара у замену за част да помешају идеје и технологије са БУ (ок, мало сам претерао овде). Многи је професор БУ имао е-маил адресу пре Тим Бернерс Лија (татко на WWW) и рабио их са све гофером и телнетом да се све пушило док је још Пеле трчао брже од мене (120-годишњи бразилски спорцки радник који је рекао за Џају; „Džajić is the Balkan miracle – a real wizard. I’m just sorry he’s not Brazilian because I’ve never seen such a natural footballer“).
Оно беше СНТИЈ који је 15 година пре Интернета предвиђао успостављање националне библиотечке, правне и економске рачунарске мреже, свима доступне. Тј. оно за шта никад нису чули ови садашњи проналазачи пројекта дренаже изолованог еколошког ентитета селфсстејнбл система флоре (рупе на саксији) што праве е-гавернмнт (тренутно стање тог е-срања у Србији заслужује додатни пљувачки чланак, данас, 15.09.2008 ако одете на euprava.gov.yu/ добићете Error Code: 403 Forbidden)
Посетиоци из Мађарске, Источне Немачке, Чехословачке, Пољске, Русије, а камоли Румуније били су запрепаштени племенитим шармом супериорне Југословенске научне и техничке свакодневице, отворених уста су водани до новог реактора у Винчи, лабораторије ВТИ, Пупина, Института за физику… (што каже Анђелић из уста Милета фром Чубуре; многи је гост пробавши еурокрем и психички колабирао)
Колико се сећам, тадашња трговина с Русијом и Кином је била у дебелом суфициту, Студио Б је био најслушанија станица у граду, најбољи бенд је био „Петар и зли вуци“ а Бане је решио да одрасте (ово за Банета нисам баш сигуран).
Да не мерачим, како кажу наши пријатељи Словенци; супер вам иде, ако наставите овом брзином, стићићете ниво који сте имали 1990. за непуних 20 година (или што каже госп. Ђелић „и краће“ (брже би било ако госп. Ђелића, и његове ортаке склонимо негде на сигурно на 20 година „и дуже“)). У међувремену, свет се променио ко и ми. Ми смо отишли у антимодернизам, свет у хипермодернизам. Хиперзависност од технологије онемогућава сиромашнима да икада смање кашњење за богатима. Шансе за то су све мање, док је перманентно стање корупције, криминала, глади, беде, рата, болештина и свакојаке пошасти карактеристично за трећи свет све теже напустити. У последњих 50 година нема примера државе која је напредовала а да то није била последица неке врсте велике образовне и културне реформе (као што и нема примера да је нека држава зглајзала а да није претходно имала усрано образовање (ево ми на пример)).
Дакле, важност образовања је мултипликована у односу на 20. век и свака интервенцији на систему образовања се може упоредити с хируршком операцијом на отвореном срцу. Надам се да слично мисле и они који те интервенције планирају (да чудне ли ситуације, операција на срцу која лечи колеру!!!). Добра, а још пре, лоша изјава, одлука и акт која дотиче образовање, одзвања све до будућности и, није претерано приметити, утиче на судбине наших потомака и потомкиња.
У том смислу (а и шире) морам да изразим запрепашћење деловањем а посебно последњом изјавом садашњег ректора БУ, Госп. Бранка Ковачевића.
Преносим и исечак (цео текст на studentskisvet.com)
Kovačević je na svečanosti povodom 200 godina univerziteta predstavio i novoosnovani centar za karijeru.
“Mi smo napravili jedan centar za karijeru koji može da bude jedan alat, sajam zapošljavanja koji ne traje tri nego 360 dana. Mesto ponude i potražnje gde će investitori nama da kažu šta traže, a mi njima šta nudimo koje studente i za šta školujemo, a takođe nama će investitori da kažu kako da školujemo ljude kako da pravimo programe, i kako to znanje koje deca iznose sa fakulteta da bude odmah prepoznato na tržištu, i kako će to znanje da garantuje posao, i kako će to znanje da garantuje bolje plaćeni posao, i kako će ljudi koji uče školu da žive bolje od onih koji ne uče školu“, objašnjava Kovačević.
Ако нисте до сада приметили ништа чудно (или спорно батице) у горњем чланку, предлажем дужи одмор с породицом и хитно пресељење у иностранство.
После бламаже и директог изигравања закона у вези са применом Болоњске декларације (ко не зна шта је то, нека се не секира, нико не зна, погледајте сами на шта то личи www.mps.sr.gov.yu/code/navigate.php?Id=340 (занемарите неписмене и лоше преводе)).
Наиме Госп. Ковачевић је на силу бирократског монопола протумачио бело ко шарено, У циљу контролисања туђег новца. Једина титула која се при превођењу с старог на „Болоњски“ статус, упркос децидном одлуком парламента направљеном и изгласаном искључиво као облик комуникације планете Земље са тврдоглавим и халапљивим ректором БУ, Г-дином Ковачевићем, не мора посебно искеширати је она коју поседује управо Г-дин Ковачевић. Све остале дипломе се морају ојачати одређеном свотом времена и готовине да би свети печат БУ запарао ваздух пре удара у документ. Тај удар претставља коначно растављање Г-дина ректора од извора благостања, тј од туђег новца чији власник није имао срећу да се роди на територији где би био изван јурисдикције овог бизнисмена с огрлицом (виђу слику гори).
Г-дин Ковачевић, иначе, стварно нема чега да се стиди (изузев последњих годину дана и мало јаче, откако је постао ректотом БУ и шире). Из целе палете професора које сам имао част да будем студент, а било их је много и то разних, Г-дин Ковачевић је један од сјајнијих. Стартно одушевљење које сам осетио при именовању Г-дина Бранка Ковачевића на место ректора потиче од великих симпатија и искреног поштовања. Тим је и психолошка баријера коју сам морао да пређем да бих се усудио да уопште поменем његово име била велика. Осим тога, иако немам доказе нити назнаке које би оправдавале сумњу, чини ми се да је Г-дин Ковачевић позајмио свој СиВи (курикулум витае, батице, то је оно што олакшава куму да ти држи посмртно слово ако те не просере у пљачки) бирократско криминалној аждаји која је прождрала БУ и пошто ништа није остало осим појединих СиВи-јева користећи се његовом харизмом (као ордевром) мами у провалију нове жртве.
Уместо да стави ствари на своје место, или да бар покуша, или да их бар назове правим именом, стратегијом јабуке која је промашила Њутнову главу, Г-дин Ковачевић покушава да болесника од колере, БУ, који кења и крвари свуда около, повраћа у хропцу и бунилу представи као прпошног девојчурка који у трикоу с машном у коси изводи вежбе ритмичке гимнастике.
У кибернетици је познато и лако доказиво да кад поједини склоп система почне да дивља, када га ништа не заустави па се процес нађе у опасном делу Никвистове криве… све оде, што би кибернетичари рекли, у 3 пизде материне. Тако је одавно код нас Универзитет пошео да се понаша као компанија. Факултет или фирма. Декан или рентијер. Професор или менаџер. Проценат или мито. Накнада или рекет. Вода или вино. Лек или отров. И једно и друго не може, искључују се, потиру. Из два света, из две димензије, непомирљиве авети није могуће видети одједном на истом месту, у исто време.
Овај разговор, као и све могуће и немогуће про ‘ен контра тезе сам чуо одавно и увек се исте дискусије;
друштво нема пара за пристојан универзитет / факултет / институт па су руководиоци истих натерани да се баве и „бизнисом“ да би надокнадили мањак који држава више не шаље. Тј високог образовања нема без пара, па пошто их држава не даје, ми их сами зарадимо… !!! или ?!!
Мало сутра.
Постоји ситуација много штетније и гора од незапослених професора и асистената, теткица и радника из кафетерија и скриптарница, много штетније од укидања факултета, макар и свих од реда.
То је управо ова ситуација, када део система задужен да крчи пут и осветљава мрачне деонице како би брод могао сигурније да плови, одлучи да се сјури у кујну и навали на то мало резерви које су преостале! То се управо сада дешава. Укинути факултети би произвели снажан урлик упозорења да постоји опасност по друштво и појединце, указују на болест и вапије за леком. Што их је више, урлик је јачи и тренутак оздрављења је ближи. Овај квази универзитет-рекеташ-манипулант-зајебант-крвопија конкурише шибицарима и звездо’чатцима, напада неопрезне и неинформисане, отима им новац и време, живце и децу. Шири се, јача, транзитира, пичи уздуж и попреко по тржишту и телевизијама. Гоји се и расте јер има зграду у центру града, или пропада и нестаје кад је нема (отели они што их сада имају). Умире ако му декан није „способни“ менаџер који се тали и пере. Налик карциному и високој температури.
Агонија а не институција.
Све што ради је у име и за циљ добробити запослених бирократа а не клинаца који би нешто да науче. Има да уче оно што професор зна (или мисли да зна), тј што му је најлакше, осим ако профа не нађе неку тезгу. Е онда ће да уче и раде за њега ко робови, а он ће свима да прича како су они перспективни и напредни, лепи и паметни.
Да неће можда неко да му то замери? Па цео ходник је постао концерн; сваки кабинет је постао фирма а катедра пијаца. Бувља пијаца. Не плаћа се ПДВ јер маркетинг шљака, попови, професори и остали преваранти не плаћају порез. Они га ждеру.
Зато и не чуди став и наступ садашњег ректора, он је епитаф а не манифестација. Много тога је умрло да би квазипамет зомби бирократе испрдела свима у лице глупост као што је:
a takođe nama će investitori da kažu kako da školujemo ljude kako da pravimo programe, i kako to znanje koje deca iznose sa fakulteta da bude odmah prepoznato na tržištu, i kako će to znanje da garantuje posao
Инвеститори ће сад да кроје будућност, јер досадашње жртве; држава и становници, постадоше осиромашени, између осталог, највише болесним амбицијама универзитета који ждере будућност уместо да је ствара. Уместо будућности мутна вода џулованске мимикрије капитализма. Људи затворени у кавез, осакаћени да не уједамо около, лишени најпаметнијих клинаца, суочени са најбезобразнијим, осуђени на незнање и игноранцију, серемо и једемо сопствену крв убеђени да је то најбољи суфле. У том паклу, наравно неки се и снађу. Скачући с апаратчика на функционерчића, ту и тамо откидајући главе незаштићеним овцама у стаду, ИНВЕСТИТОРИ говоре, што никад и нигде не би, сада и кроз паметна уста мог професора.
Лакше ми је било кад је ректор за време Мире био неки олош.
Део мене је постала нада да ће се то променити и да ће једног дана, неко паметан, много паметнији од мене доћи на то свето место. Неко ко је супер.
Неко као Госп. Бранко Ковачевић.
