http://poslovi.infostud.com/mali-oglasi.php
SPPZR „Blagoje“
Pekari “BLAGOJE” potreban programer koji će biti u redovnom random odnosu da bi napisao program.
Vlasnik Avramovski Ljupco, 063 7763 326
Beograd Kumodraška 94 25.02
Ово је актуелан оглас (22.2.2007. у Београду)
Шта ту налазите уврнуто, чудно, неприродно… шта је ту „уф, уф“?
Дакле у Кумодрашкој улици постоји пекар, конкретно – Госп. Љупчо, без сумње човек на свом месту. Пекар је важан сегмент, поготову кад си гладан, такорећи саставни део традиције, животног стила, чак и философије, посебно из индивидуалистичке визуре. Многи је комшија некако приснији с особљем пекаре него с рођеним укућанима. Пекара је довољно демократска институција да пригрли скоро све старосне, националне, конфесионе, полне и политичке структуре друштва. Окупљање око биолошког императива људског живота на тако општи и свима прихватљив начин, елегантно и непоколебљиво; пекарицинашој милој као мало којој државној или невладиној институцији полази од руке!
Наш комплексни и вишеслојни однос спекаром плаћамо и главом; Србија с покрајином спада у области Европе с највећим бројем смрти узроковане прекомерном конзумацијом, на неколико десетина начина мешања свињског сала и скроба насталог из белог пшеничног брашна справљених громуљица, у народу шире познатих као ‘тесто’. Шушкало се у деведесетим да је немогуће у главном граду ове царевине холестерола, отворити легалну пекару без благослова ДБ-а (Аркана, Данице Драшковић, менаџераграда, свеједно). Ваљда се тако осигуравала тајна рецептура укусних и нездравих громуљица.
Без обзира на гласине, часни пекарски занат остао је уточиште прогнаних (Албанци који нису на време постали Македонци или бар Горанци) контроверзних бизмисмена (Вук Бојовић) па и с послењима у вези, осведочених вуцибатина (слика горе – као да каже: „…ако мислите да сам ја зао, глуп и покварен; онда сигурно не познајете моју СПО (Супругу Паклених Особина)).
Да не мерачим, јасно је да смо једина земља која може изнедрити овакав оглас. Остале развијене и не толико развијене државе одликују се регулисаним тржиштем, посебно прехрамбених производа, што се огледа у повећаној конкуренцији и фаворизовању произвођача здраве хране. Програмери су тамо толико добро плаћени и тражени, да локалном пекару сличан оглас може пасти на памет само под високом темературом. Па ако га у бунцању неко разабере од укућана који га негују и запамти, издвајајући га из бујице болесног мумлања, по примењеној терапији и паду температуре, централни нервни систем пекара модерне државе би се требао довољно опоравити да се грохотом насмеје кад му неко исприча шта је малочас изрекао.
Овде је Љупчо срачунао да му се више исплати да за стално запосли програмера, него да мора да прича снисходљиво с софтверским фирмама из града, и стално им изнова излаже своју визију информационог система пекаре како га је сам смислио, док му се надувани пијачи кокаколе подсмехују због невладања терминологијом, а на послетку га и часте предрачуном за који мора да прода Авалу погачица и вара на ваги пар година!
Овако, он је газда а програмер је шегрт! Има да слуша шта му Газда Љупче вели иначе ће да му ваде газдину ципелу из дупета свако’ мало.
Наравно, нити овде има програмера који се могу поредити с оним преко (који су заправо вероватно одавде, само што их није мрзело да уче) а ни Љупче не би успео да одржи радњу у тамошњој вароши, све и да научи да прави интегралне кроасане, с онолико буба по квадратном метру би завршио у тамници.
А при томе, ми нисмо ништа другачији од ‘оних’. И нама подједнако сметају болештине и бубетине, смета нам и корупција и нерад и незапосленост и сиромаштво. И нама су потребни програмери, али их не можемо приуштити!!!