Taš če biti naš!
Pre 20 godina prisustvovao sam proslavi Nove godine na Trgu Republike, na kojoj je, tačno u ponoć, tadašnji gradonačelnik, govedo inače neopevano (klikni ovde za više detalja o marvi), probao da svima čestita novu godinu s šampanjcem i podignutom čašom. Ta salva psovki, upaljača, kokica, pljuvanje i pokazivanje ručnih simbola polnog organa, viđena je tada pa tek mnogo kasnije, kada se Vuk Drašković pojavio ispred skupštine na mitingu DOSa pred izbore 1999. Čak je i meni bilo donekle žao čovekolikog bića koje se i dalje osmehivalo, kao da je sam u sobi sa Anđelinom Džoli (interesantno, i Vuk se tako ponašao, možda je problem u poreklu, jedan iz Avtovca, drugi iz Nevesinja…). Elem, da priznam, koliko god loše mislio i želeo gosp. Čovekolikom, moram da primetim da je on bio i jeste PLAVA DALJINA i POJAM za sve gradonačelnike koji su kasnije došli (Slobodanka Gruden, Nebojša Čović, Vojislav Mihailović, Milan St. Protić, Radmila Hrustanović, Nenad Bogdanović, Zoran Alimpić) a posebno za ovu sadašnju muku od Đilasa. Ovo važi i za ostale javne i tajne funkcije. Kao što vidite, najuniverzalniji prirodni zakon je : SVAKA PROMENA JE NAGORE. Zato vas kumim i molim da proglasimo Rumenog za doživotnog, jebote zamisli ko tek dolazi posle njega!!! I da mu što pre damo i neku ulicu (bilo bi lepo da lično čekićem sjebe spomenik Desanki Maksimović, a ne da neko greši dušu umesto skota (a i čujem da noću, da dok svi spavaju, krišom, samo sa najbližim saradnicima, arhitektom i menadžerom grada uz pripadajuće sekretarice i direktore javnih preduzeća, dolazi na Taš, provlače se ispod one crvene mreže koja onemogućava svima osim manijacima i pijanicama da udju u park, i na miru seksualno opšti sa platanima a posle ih golim rukama čupa iz zemlje)).